Prilog izučavanju problema vremena i prostora u Krudijevim pripovetkama o Sindbadu

Apstrakt

Veoma plodni klasik mađarske proze XX veka, Đula Krudi (Gyula Krúdy, 1878–1933), u mladosti pod vrlo snažnim uticajem anegdotske pripovedačke tradicije čijim se utemeljivačem u mađarskoj književnosti smatra Krudijev dugogodišnji spisateljski uzor, Kalman Miksat (Kálmán Mikszáth, 1847–1910), pronašao je svoj autentični pripovedački glas tek kada se oslobodio tog uticaja, tako što je postepeno uspeo da stvori jedan osetljiviji, liričniji prozni stil koji će kasnije postati Krudijev stilistički znak raspoznavanja. Krudi se u mađarskoj književnosti smatra utemeljivačem proze koja praktično nema fabulu, u kojoj se „ništa ne događa”. Krudijev prvi i najvažniji književni alter ego, moreplovac Sindbad, luta (peri) panonskim krajolikom, i, zalazeći u mala, idilična provincijska mesta nekadašnje Austrougarske monarhije, pokušava da rekonstruiše i ponovo proživi vlastitu prošlost, osećaj strasti i ljubav koju je nekada davno prema raznim ženama gajio. Autor ovog rada nastoji da pruži izvestan doprinos narativnom i poetičkom tretmanu vremena i prostora u Krudijevim pripovetkama o Sindbadu. Nostalgičnom evokacijom prošlosti (onakve kakva verovatno nikada nije ni bila, barem ne u obliku u kojem je u ovim pripovetkama opisana, prizvana), stvaranjem pripovedačke iluzije varošica „zamrznutih u vremenu”, Krudijev pripovedač kreira neobičnu i gotovo neprirodno veliku distancu između svoje sadašnjice i ne toliko daleke prošlosti koju nastoji da opiše. Prostorne distance koje njegov alter ego prelazi, mada geografski gotovo beznačajno male, u naratorovom prikazu poprimaju enormno velike, katkad i groteskne dimenzije. Tumači se, međutim, slažu oko toga da su ova putovanja suštinski temporalna i unutrašnja.