Jedan lirski element u romanu Zlatni zmaj Dežea Kostolanjija, sagledan iz prevodilačke perspektive

Apstrakt

Autor ovog rada fokusirao se na poetičke aspekte i estetičke implikacije jednog konkretnog prevodilačkog problema u romanu Zlatni zmaj (1925) klasika mađarskog modernističkog pripovedanja, Dežea Kostolanjija (Kosztolányi Dezső, 1885–1936), koji se potvrdio i kao izuzetan pesnik. Za razliku od drugih prozaista njegovog vremena, kod kojih bi rima u prozi mogla biti znak nepažnje ili lošeg stila, Kostolanjijev narator, po mišljenju autora ovog rada, u jednom od najdramatičnijih trenutaka u romanu – a reč je o trenutku samoubistva glavnog junaka – svesno pribegava jednom neobičnom ponavljanju te koristi rimu u prozi ne bi li, možda i sa sebi svojstvenom (autopoetičkom) ironijom naglasio svu teškoću da se opiše nesaznatljivo, tj. nešto što izmiče kategorijalnom razmišljanju i mogućnosti opisivanja, u ovom slučaju (nasilna i iznenadna) smrt junaka, odnosno junakova izneverena očekivanja bazirana na njegovim, čitavog života marljivo i sa entuzijazmom sticanim, prirodnonaučnim saznanjima. Rad se fokusira na teškoće u izboru rešenja koja su prevodiocu u ovom konkretnom slučaju bila na raspolaganju, kao i na (moguće) posledice odabira upravo ovog, a ne nekog drugog rešenja sa stanovišta romana kao celine.