Aesthetic Legitimacy for the Dystopian Environment in Orwell’s Nineteen Eighty-Four

Apstrakt

Roman Džordža Orvela „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta” (1949), opisujući totalitarno društvo i totalitarni režim na dosad neuobičajeni način, ostavio je veliki trag u književnosti i snažan uticaj na čitalačku publiku. Publika se zainteresovala za temu pojedinca pod nadzorom države, kao i za nove književne forme i za sve one druge promene koje je postmodernizam sobom doneo. Džordž Orvel je najpodrobnijim opisom distopijskog okruženja nadmašio fenomen konačnog ljudskog propadanja zbog nerazborite okrutnosti. Orvelov izmišljeni svet estetski je opravdan, iako su neki kritičari primetili da je u njegovom stvaralaštvu prisutan samo jedan pripovedački glas. Upotrebljavajući parabolu, autor je stvorio iracionalni, izmišljeni svet po uzoru na Kafku, ali paradoks je da ga je publika strastveno čitala zbog njegovog okrutnog realizma i događaja koji će se čitaocima urezati u sećanje. Roman ne uspeva da dostigne estetski apsolut i ne prikazuje izuzetno konstruktivnu radnju, već potvrđuje veliki ljudski problem i egzistencijalnu napetost, stvarajući utisak iscrpnog ispitivanja čovečanstva. Složenost Orvelovog izražavanja je metafora za iracionalni svet, a njegova knjiga je sredstvo pomoću kojeg se na najtransparentniji način sagledava mehanizam terora.