Loneliness as Self-Improvement: Ibn Tufail’s Hayy Ibn Yaqzan and Daniel Defoe’s Robinson Crusoe

Apstrakt

Uprkos tome što postoje različite vrste usamljenosti – preuzeta, nametnuta, neizbežna, morbidna, ili „kolektivna”, koje na različite načine ispoljavaju svoju prirodu – neke su kreativne, neke nekreativne, prazne, neke smislene, neke bezazlene budući da ne prete nikome i ničemu, neke su vulgarne itd., svima njima je zajedničko sledeće – čovek oseća svu težine zadatka da bude sam sa sobom i oseća strah da u tome neće uspeti. Temom usamljenosti bavio se Danijel Defo u romanu Robinzon Kruso i to tako što je pokazao da usamljenost vlada glavnim junakom; on živi usamljenički i preživljava usamljenost. I u romanu Istorija Haj ibn Jakzana, andalužanskog romanopisca i filozofa Abu Bakr Ibn Tufaila tema je usamljenost. Ovaj pak pisac pokazuje da se i u stanju usamljenosti razum može razviti nezavisno od uticaja društva. Ova dva pisca u svojim delima tako predstavljaju dva različita tipa „robinzona” – srednjevekovnog i savremenog evropskog. Srednjovekovnog „robinzona” Haj ibn Jakzana koga je opisao u filozofskom romanu XI veka samouki filozof iz Granade Ibn Tufail, a savremenog evropskog Robinzona Krusoa opisao je Defo u svom čuvenom romanu iz XVIII veka. Ova dva „robinzona” odražavaju dva potpuno različita stava prema društvu, svetu, misli i Bogu. Ti stavovi, pošto su karakteristični za različite istorijske trenutke u kojima su nastali, odražavaju istovremeno i dve dimenzije ljudskog bića.