Apokalipsa iz svemira: kosmološka evolucija u priči „Zvezda“ H. Dž. Velsa

Apstrakt

U ovom radu se analizira naučno-fantastična priča „Zvezda“ H. Dž. Velsa, pri čemu se u središte analize stavlja naučna misao astronoma Laplasa, čiji je model bezbožne kosmološke evolucije utro put pesimizmu poznog devetnaestog veka. Vels, kao jedan od prevrednovatelja tehnokratskog optimitizma, viktorijansku buržoaziju napada Laplasovim kosmološkim evolucionizmom, ili konkretnije, idejom da sudari nebeskih tela igraju neizostavnu ulogu u razvitku svemira. Pri tome, planeta Zemlja se uzima kao ničim privilegovana u sveukupnom kosmičkom ustrojstvu, te se tako opovrgava hrišćanski i deistički antropocentrizam. Analizom, koja poseban naglasak stavlja na naučnu utemeljenost „Zvezde“, dolazi se do zaključka da je Vels ovim delom uspostavio osnovu za sve buduće umetnike koji će maštati o mogućnosti sudara zvezde sa Zemljom, što je, u naučnom pogledu, malo verovatan, ali ne i nemoguć događaj. Zatim, izvlači se zaključak o izuzetnosti pripovednog jezika u priči, a takođe se i pretpostavlja da je Vels ovom pričom u određenoj meri inspirisao tzv. „efekat praćke“, pojavu koja će u kasnijim decenijama naći primenu u svemirskom inženjerstvu. Kao sveobuhvatni tematski zaključak nameće se uvid u malenkost čoveka spram beskrajnog i nasilnog kosmosa.